Telo zna šta mu treba
Jeste li i vi tip pobednika?
Kada se javi sumnja o postojanju teške bolesti, a analize ih potvrde, svet se ruši ne samo za pacijenta već i za njegovu familiju, prijatelje, susede, a smisao života pretvara se u samo jedan cilj – gde naći lek. Da uz spremnost na raskid sa navikama koje su dovele do bolesi, s puno vere u bolje i ljubavi prema životu čovek samom sebi najviše može da pomogne svedoči naš čitalac koji je doživeo da mu lekari saopšte „lošu“ vest.
Kao zaljubljenik u sport i redovni rekreativac mislio sam da nisam u nekoj rizičnoj grupi za nastanak bilo kakvog težeg oboljenja. Pored toga, posebno sam vrednovao domaću hranu i jela „na kašiku“ jer sam učen o prednostima takve ishrane.
Danas znam, da sam bio u zabludi i da sam svoje telo zatrovao hranom i životnim navikama do te mere, da je negde moralo da pukne. A puklo je na prostati. Prežalio sam sebe u onih dvadeset minuta plača, kada sam čuo saopštenja lekara kako je svih šest uzoraka biopsije pokazalo da je moj tumor maligan.
Dobra vest i loša vest
Nekoliko meseci ranije moj prijatelj Srđan me je upoznao sa jednim čovekom, lekarom koji mi je o pričao o moći prirode i njenih zakona. Čuo sam se s njim i malo nakon što sam dobio dijagnozu. Govorio mi je o značaju i neophodnosti konzumiranja dovoljne količine žive vode, o potrebi pravilnog načina disanja i napajanja ćelija kiseonikom. Približio mi je negde zamrli, osećaj za veru i njen uticaj na zdravlje. Ljubav je istakao kao neophodan element za dobro funkcionisanje tela. Samo sam ga slušao. Sve mi je bilo nekako prihvatljivo, ljudski. Ukazao mi je na potrebu za šetnjom, po mogućnosti bos, vežbanjem, izlaganju umilnim zracima sunca, naročito i najviše nakon izlaska i neposredno pre zalaska.
Već tada osetio sam da je lekoviti proces počeo. Pomenuo je detoksikaciju – čišćenje organizma.
Nije propustio da mi kaže da se zbog degradacije zemljišta, načina đubrenja i zaštite voća i povrća umanjuje njihov kvalitet pa je potrebno uzimati proverene prirodne, biološki aktivne materije. Sve što mi je rekao ja sam prihvatio. Već tada sam osećao da sam uspeo u onom što želim – da se izlečim.
Kontrola nakon tri meseca života na programu mog novog prijatelja, lekara, nije pokazala ohrabrujuće rezultate. Nastavio sam dalje. Sledeća kontrola je urađena nakon što je prošlo šest meseci, a pokazala je da se tumor tri puta smanjio. Potpuna pobeda i trijumf je stigao nakon osam i po meseci od početka programa – tumora više nije bilo.
Istrajnost na putu zdravlja
Sve to vreme odolevao sam pritiscima porodice, prijatelja, kolega sa posla, a onda i lekara koji su mi govorili kako grešim i gubim vreme te da bolest može samo da napreduje.
Znao sam da mi svi to govore dobronamerno, ali ja sam osećao svoje telo i prepoznavao put kojim treba da idem.
Moj prijatelj lekar mi je rekao kako treba prestati sa starim lošim navikama, izbaciti iz prehrane najveći deo one hrane koju sam obožavao. Meso, mleko, jaja, naravno, i proizvode od istih, alkohol, gazirana pića, so,šećer, ma jednom rečju sve ono što nije u prirodi naraslo. Govorio mi je i zašto, argumentovano. Pričao mi je o nesvarljivosti nekih namirnica, zakiseljavanju organizma, o stvaranju sluzi, gnoja. Sirova ili presna, a Boro ili kako moj lekar kaže „živa hrana“, termički neobrađena, je hrana naših dalekih predaka iz vremena kada nije bilo ni lekara niti lekova. Kao iz sna pojavile su mi se slike iz ranog detinjstva kada sam najviše voleo tu sirovu hranu, predivno voće i povrće. Voleo sam i orahe, lešnike, semenke bundeva i med.
Naučio sam koliko su zdrave klice i kako se prave, saznao sam da se gljive mogu jesti sirove. Sa setom sam se prisetio rodnog kraja i vremena kad sam rođen, gde je bilo samoniklih vrganja i pečurki na pretek.
Proces je krenuo, a moja interosovanja za svaki segment promena me je zaokupirao. Tražio sam još sve više informacija i iskustava ljudi koji su već kroz sve to prošli u praksi. Čitao sam i usvajao, svaki dan što je moguće više novog znanja. Opet sam se vratio rekreaciji.
Pobeda čista kao suza
Kontrole sam radio kod moje drage prijateljice, radiologa Živke. Verovao sam njenom nalazu, ali neki crv u meni je stvarao nemir i poželeo sam da te sjajne rezultate proverim na još jednom mestu. Bili su isti, tumora više nije bilo. To je pobeda. Čista kao suza. Tada sam već mogao zaključivati i imati svoje stavove i mišljenja. Sa ponosom pričam o snazi uma i vere i ljubavi i kako se promenom loših navika može uraditi sve ili gotovo sve, ali ne propuštajući ni trena, da se ne zakasni.
Sve se dešavalo 2009. godina kada sam dobio dijagnozu od koje svi strepimo. Sada imam 60 i pun sam samopouzdanja, živim život kako mi najviše prija. Oslobodio sam se svih strahova i strepnji. U međuvremenu sam vratio fizičku kondiciju i posvetio se svojoj staroj, dugogodišnjoj ljubavi, rekreativnom fudbalu. Pomažem drugima sa zadovoljstvom. Svakodnevno razgovaram sa ljudima koji su u zdravstvenim problemima. Pričam im ovu priču do u najsitnije detalje, zavisno od njihove znatiželje. Ne prepoznaju nažalost svi kod sebe snagu da ovo prihvate i urade ono što sam ja uradio, neki prihvate delom, a neki u potpunosti. Srećan sam što je moja draga prijateljica Bilja A. prihvatila sve što sam joj rekao, pa je konačno srećna i zadovoljna. Već treću godinu uživa u lepoti života bez zdravstvenih problema, a bilo ih je i te kako.
