Koren reči homeopatija potiče od grčke reci homeo i pathos što znači slično patnji. Homeopatski lek je ustvari najsličnija materijalna forma našoj tegobi ili bolesti tj. nečemu zbog čega mi patimo. Homeopatska supstanca može da izleči samo onu tegobu kakvu može prouzrokovati kod zdrave osobe. Priroda nam je podarila mogućnost da iz njenih resursa napravimo pripravak koji će nam otkloniti tegobu, a pri tom je neće potisnuti ka unutra, još dublje u naš organizam kao što se često dešava sa ostalim lekovima.

Za homeopatske lekove koristimo početnu supstancu iz biljnog, mineralnog ili životinjskog carstva. Postupkom razblaživanja i protresanja/lupanjem (koje je od neprocenjive važnosti) molekula početne supstance oslobađa skrivenu moć i informaciju iz samog molekula. Ta moć je pandan našoj vitalnoj sili i imunitetu koji drži sve u homeostazi (održavanje ravnoteže našeg biološkog sastava) i harmoniji. Ta moć je sveprisutna, ali nevidljiva našem golom oku.

Homeopatski lek deluje tako što fokusira samoizlečenje vitalne sile na specifične sfere u kojima energija stagnira. On razvezuje čvorove u energetskom polju i omogućuje energiji da ponovo teče nesmetano u svakoj ćeliji, organu, tkivu, meridijanu.

Da bismo znali da li homeopatski lek deluje u skladu sa zakonima isceljenja, moramo ih poznavati.

Postoje 4 zakona isceljenja: Heringovi zakoni:

Proces isceljenja ide iz unutra ka spolja (telo teži da izbaci poremećaj van).

2. zakon:

Proces isceljenja ide odozgo prema dole (od glave prema šakama i stopalima).

3. zakon:

Proces isceljenja ide od važnijih ka manje važnim organima (prvo se isceljuju najvažniji organi, a na kraju periferni kao npr. koža).

4. zakon

Proces isceljenja ide od sadašnjih ka prošlim tegobama (simptomi nestaju obrnutim redom od svog nastanka).