Sindrom hroničnog umora predstavlja bolest savremenog čoveka, čiji je život prepun obaveza i stresova sa premalo vremena za sebe. On može biti simptom ili znak da  neka naša potreba nije zadovoljena, ali isto tako može biti i uvod u neku bolest, na primer depresiju ili neko psihosomatsko oboljenje…

Sindrom hroničnog umora se odlikuje stalnim osećajem zamora, osećajem da smo nedovoljno ili neadekvatno angažovani na poslu ili kod kuće, osećajem da smo nedovoljno ispavani, što sve može da bude praćeno nervozom, nestrpljenjem, razdražljivošću ili, naprotiv, utučenošću, povlačenjem i pasivnošću. Ponekad je prisutan osećaj da nam je sve strano, daleko od nas, da nam se život “dešava”, a mi u njemu jedva ili nikako ne učestvujemo. Sve je to često praćeno nezadovoljstvom i nemogućnošću da se skrasimo ili udubimo u neku aktivnost.

Koji su uzroci hroničnog umora?

Ovaj sindrom može imati više uzroka. Pre svega može biti posledica telesne iscrpljenosti zbog fizičkog rada, a zatim i posledica nekih telesnih oboljenja, na primer anemije, što mora da ispita pre svega lekar opšte prakse.

Zadržaćemo se na umoru koji nastaje iz takozvanih psihogenih razloga – čiji je tvorac naša psiha. Taj umor može biti zdrav i patološki. Zdrav umor je znak naše povećane angažovanosti zbog nekog zahteva (povećan obim posla, učenje ispita koji se bliži), i to je u redu dok aktivno rešavamo problem koji je pod našom kontrolom.

Ako problem prevazilazi naše sposobnosti i kapacitete da ga rešimo, ili predugo traje, umor postaje hroničan i može biti prvi znak upozorenja – alarm, da smo preterali i da nešto treba da promenimo – da smanjimo ambicije, ili promenimo posao, ili svoje navike.

Umor može biti znak upozorenja kod takozvanog “patološkog” umora kada se čovek iscrpljuje svojim unutrašnjim konfliktima, strahovima i raznim drugim neurotskim reakcijama, a gde “problem” nije tako očigledan. Naime, čovek često i ne vidi problem već samo oseća neku neurotičnu reakciju (ovde se najčešće radi o nesvesnim konfliktima i potisnutim osećanjima) – na primer, čovek koji nije svestan da mrzi šefa jer ga podseća na njegovog oca, imaće stalno konflikte sa tim šefom, a u sebi će trpeti nepodnošljivo osećanje mržnje, ljutnje, osvete itd., što će ga onesposobljavati za posao, a kad dođe kući biće “umoran”.

U svakom slučaju sindrom hroničnog umora je znak da smo u raskoraku sa svojim potrebama, željama i objektivnim mogućnostima i da neke aspekte situacije u kojoj se nalazimo, ne sagledavamo realno. Interesantno je da ponekad umor može imati i korisnu funkciju – može da nas zaštiti od neke neprijatnosti, pojačanog napora ili obaveze za koju trenutno nemamo snage ni sposobnosti.

Gde je izlaz?

Ako se eliminišu telesne bolesti, pravo pitanje je: da li čovek zaista ima realnog razloga da bude umoran? Ako ima (povećan obim posla, ispit), treba očekivati da će umor nestati kad nestanu i razlozi koji su ga izazvali. U slučaju da je umor hroničan, čovek treba da preispita i sebe i situaciju u kojoj se nalazi: da li je sposoban za posao koji radi i kvalitativno i kvantitativno, da li živi sa ljudima koje voli, šta pruža tim ljudima i šta dobija od njih, da li je to ono što mu treba, da li želi baš to ili nešto drugo. Na neka pitanja je teško da čovek sam odgovori jer niko ne poznaje toliko samog sebe, pa se mora potražiti pomoć psihoterapeuta koji će postaviti prava pitanja. Tako čovek može saznati da mu se život “dešava”, da je rob obaveza, ili da ima osećanja kojih nije svestan, da je bio sebičan, da ima neko osećanje krivice koje stalno “ispašta”, da je u detinjstvu bio naučen da se prepušta sudbini i “guta” probleme itd. Možda je najteže promeniti sebe, ali ni to nije nemoguće, bar u onolikoj meri da se čovek bolje oseća. Ako se ništa ne pokuša, onda situacija ostaje takva kakva jeste, i može dovesti do pogoršanja, povlačenja i bekstva od realnosti, razvoja depresije. Svaki simptom treba shvatiti ozbiljno, pa tako i hroničan umor koji može bitno da umanji kvalitet života.