Nema leta bez deteta
KAKO SE LEČI BELA KUGA?
Profesor na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, stručnjak za ustavno pravo i politički sistem, ujedno i predsednik Udruženja ”Opstanak”, koje se bori za povećanje nataliteta u Srbiji. Kao dobar primer rešavanja ovog problema navodi primer Nemačke posle Drugog svetskog rata.
Bračni par Rada i Srđan Vasiljević, iz sela Veliki Šenj kod Kragujevca, do leta 2004. godine su izrodili osmoro dece. Žive na skromnom seoskom imanju. Imaju samo dva hektara zemlje, od kojih je jedan pod šumom. Jedini siguran prihod im je stočni fond od nekoliko ovaca, dve koze i dečiji dodatak za četvoro dece (a oni imaju osmoro), i opet su srećni i zadovoljni. Brojne porodice poput njihove nekad sasvim uobičajene, danas su prava retkost kod nas.
Na jednoj od tribina Udruženja ”Opstanak“, održanoj 31. maja 2006. godine u Beogradu, prof. dr Stožinić, lekar specijalista, član Akademije za kardiovaskularne bolesti je rekao: „Ljudi moji, šta se ovo sa nama dešava? Moji roditelji su izrodili nas devetoro dece u selu na Durmitoru, između dva svetska rata, u bedi i sirotinji, a ja u mnogo boljim uslovima, kao lekar specijalista, profesor univerziteta sa stanom u Beogradu, imam samo dva sina, od kojih je jedan oženjen, a drugi nije.“
Vrlo interesantan primer je i mojih predaka, Stojanovića iz Batočine. Moj pradeda, Vladisav Stojanović, solunac i učesnik svih ratova vođenih tokom prve polovine XX veka, imao je četiri brata i dve sestre. Od njih sedmoro, njihovi roditelji su dobili devetnaestoro unučadi, što gledano sa današnje pozicije i nije tako loše, ali je daleko od neophodnog broja za proširenu reprodukciju stanovništva.
Čemu zemlja bez stanovnika?
Sa problemom bele kuge susreli su se i Nemci nakon Druog svetskog rata, a o tome kako su ga rešili, svedoči pismo Perside Mitrović iz Rušnja, učiteljice u penziji, koje je objavljeno u Zborniku radova povodom održavanja Prvog nacionalnog kongresa o deci i natalitetu u Srbiji.
Persida je sa svojim prijateljem, Srbinom, bila u gostima kod njegove tašte Nemice. Dok su sedeli i pričali, u sobu je ušao jedan mladić. Domaćica ju je upoznala sa njim, rekavši da je to njen sin. I on je seo za sto. Ubrzo je došao i drugi i treći. Nemici nije promakao učiteljicin izraz čuđenja i reči: „Pa koliko ona dece ima?“ Persida je naime već znala da Nemica ima tri kćerke i da je njen prijatelj u braku s jednom od njih. Kada je prijatelj gospođe Perside Mitrović preveo šta je pitala, Nemica se osmehnula i kazala: „Odmah po završetku rata 1945. godine“, potom se trgla, malo zastala, mahnula rukom i nastavila: „To i nije više državna strateška tajna. Po završetku rata, država Nemačka je donela zakon da svaka porodica mora da rodi i odneguje najmanje desetoro dece. Da svaki punoletan Nemac uloži po deset maraka za priraštaj stanovništva i po pet maraka za izgradnju porušene zemlje, jer za koga bi gradili zemlju ako nema ljudi?“
Nemica, kod koje je učiteljica, Persida Mitrović, bila u gostima, rodila je osam sinova i tri kćeri.
Gde smo mi u ovoj nemačkoj priči?
