Kafanica koja ima dušu
Milana Nikolić (49), zajedno sa svojim suprugom Mijomirom Nikolićem, Mićom Sokače kako ga svi zovu, vodi restoran ,,Sokače”, kafanu, kako voli da kaže, koji gostima pruža jedinstven ambijent topline ili kako je jedna gošća rekla osećaj kao da će joj baka doneti hranu, a za naš magazin otkriva priču o nastanku ovog jedinstvnog objekata u čijoj osnovi je porodična toplina i stabilnost.
Restoran ,,Sokače new way” je nastavak jedne duge tradicije, još od pre Drugog svetskog rata, porodice iz Zaječara, gde je pokojni deda Jova počeo da drži gostionu. Zvala se ,,Dva brata”, a moj suprug je iz ljubavi prema dedi i ugostiteljskim poslu otvorio restoran. Restoran ,,Sokače” je dobio naziv po tome što se, pre preseljenja, nalazio u slepoj ulici na Žitnom trgu, a danas je u ulici Pap Pavla, u Novom Sadu.
Porodična škola
U životu je sve svedeno na dva pola, pozitivan i negativan, muški i ženski, dan i noć, ne sme pozitivan da ,,uguši” negativan, niti obrnuto, svrha je naći se na pola puta., tj. imati meru ili zlatnu sredinu u svemu. Neko ima teoriju da je skromnost vrlina, a neko, da je skromnost mana. Mi smo porodično jako ambiciozni ne manjkaju nam ideje, nema nepromostivih granica, svaki problem može da se reši na ovaj ili onaj način, ali svaki je rešiv. Nema želje koja ne može da se ostvari, ali ne sme se niko povrediti ili mu se naneti šteta da bi se naša želja ispunila. Težim ka skromnosti, jer preterana ambicija icrpljuje snagu, energiju, a može da odvede u depresiju ili neko razočarenje, i zato sam pobornik da svako treba sebi da nađe meru. Kako odrediti tu meru? Mislim da je tu jako važna porodica, na osnovu koje ćemo odrediti tu neku zlatnu sredinu, ili meru u svemu, koja će nas voditi kroz život. Ja sam ‘67. godište, mojoj generaciji je život zarobljen čekanjem, stalno nešto čekamo. Čekamo neko bolje vreme, koje nažalost nikako da dođe. Odlučila sam da neću da čekam, rodila sam troje dece u periodu od tri i po godine, od 92. do 95. Ko je preživeo te godine, zna da su to godine inflacije, nemaštine, ratne godine. Ništa mi nije smetalo. Onog trenutka kada se rodimo nama je udahnuta ljubav i vera. Moja deca su su bila nestašna, puštala sam ih da se stalno igraju podsticala njihovu radoznalost, naučila sam sebe da se oslobodim straha, jer taj strah da će njima nešto da se desi obično i izazove bolesti ili nesreću. Deca moraju da imaju obavezu, oni ne smeju da zapadnu u dosadu. Dešavalo mi se da dođem umorna kući izgrlimo se, pomazimo i onda ih pitam šta su tog dana uradili, šta nisu i zašto. Mora da postoji blaga kazna da shvate da imaju odgovornost. Bezuslovna ljubav prema deci mora da bude kanalisana jer su roditelji ti koji upravljaju dečijim ambicijama. Pošto našoj deci ostavljamo u nasleđe porodični biznis, trudimo se da ih naučimo lekciji da ugled ne može da se kupi. Danas svi pričaju o poremećenom sistemu vrednosti, a suština života je porodica. U stabilnj jakoj matičnoj poradici nema bojazni od toga da će dete otići i da se nikada neće vratiti ili da će zaboraviti svoje korene. Kada bi svi svoj posao postavili po principu matične porodice svi bi bili jako uspešni. Znači da se se zna ko je glava kuće, ko je vrat kuće, da deca treba da znaju šta treba da rade.
Žena u muškom svetu
Volim što sam žena, kafana je muški svet. Ja sam operativac a moj suprug gazda koji je odgovoran za sve nas, i za porodicu i za zaposlene i za goste. Ženi je mesto u kući, to je moje mišljenje. Smatram da je žena ta koja drži porodicu na okupu, da je u biti žena, da rađa decu. Svesna sam da će ova rečenica izazvati bes kod mladih žena, ali onda samo neka oslušnu svoje telo koliko želi da budu mažene i pažene. Smatram da svaka žena mora da bude obrazovana da bi mogla da prati svoju decu i svog muža. Veliki sam zagovornik obrazovanja, jer u životu sve mogu da vam uzmu sem znanja. Ženstvenost se izgubila, danas su sve žene lepe ali im fali duhovna lepota.
Milana i Mijomir Nikolić
Naučena sam da volim, da se ne plašim da pokažem ljubav koju osećam. Muž i žena moraju da postanu najbolji prijatelji. Imam jedan brak iza sebe, i ne kajem se zbog toga, ali zato sada imam brak, koji je nekome možda čudan zato što je stalno strastven, a zajedno smo šesnaest godina. Naš privatni odnos se prepliće sa poslovnim pa je moguće da je to ono što nam daje dinamiku i održava strast. Mora da se nađe vreme za razgovor. Danas ljudi jako malo pričaju, otuđili su se, sve je to negde ,,osakaćeno” društvenim mrežama tipa facebook-a, twiter-a, sve su to kratke forme razgovora u kojima mi zadovoljavamo potrebu da pričamo, a tek kada dođemo u situaciji da izgubimo nekoga dragog, mi shvatimo koliko toga je ostalo nedorečeno. ,,Daj mi Bože prijatelja, da bi znao ko će mi sutra biti neprijatelj”, to je gruba poslovica, ali jako istinita. Danas se svodi na interes, prijateljstva se sklapaju iz interesa, kumstvo je postalo mešetarstvo. Ljudi su sebični, otuđeni, izgubila se ta kolektivna svest a našoj zemlji je baš to potrebno da bi prevazišla period tranzicije u kojem je zarobljena.
