Kad se stope san i java
Naša saradnica se sučila sa veoma neprijatnom prognozom po pitanju ishoda bolesti koja joj je dijagnostikovana, ali ona je prirodni borac. Odlučila je da živi novi život i tokom poslednjih nekoliko meseci, njeno zdravstveno stanje se vidno popravilo. Zdrava je. Oseća se odlično, zadovoljna je, puna snage i životne energije. Za oporavak koristila je i koristi moć vizuelizacija, i sa nama je podelila svoje viđenje sebe i svog života kroz nekih petnaestak godina.
Subota ujutro je. Zima. Napolju pada sneg. Pristavila sam čaj i sedim u maloj zastakljenoj bašti koju osvetljava predivno zimsko sunce. Sedim zadovoljno u mojoj oazi okružena biljkama koje sama gajim. Moj pas Skipi se mazno mota oko nogu. Razumemo se i da ne pričamo. Gladan je. Uobičajena jutarnja scena. Nahranila sam ga. Taman je gotov i čaj.
Moj muž se danas nešto uspavao. Izšunjala sam se iz sobe na vrhovima prstiju, da ga ne probudim. Znam da voli zimi duže da spava. Pripremiću mu ono što voli da jede da ga iznenadim kad se probudi.
Sedim tako zagledana u sadašnji trenutak. Izgovaram u sebi uobičajenu jutarnju molitvu zahvaljujući se svim svetima koje prizivam za blagodeti koje sam dobila.
Ispunjena sam i ostvarena kao žena, majka, sestra, ćerka, preduzetnica, koleginica, spisateljica, humanitarac. Istinski sam srećna i zadovoljna.
Moje najveće bogatstvo je porodica, brak pun ljubavi, sreće, razumevanja i tolerancije, čvrstu emotivnu partnersku vezu iz koje su se nastali naši andjeli. Sanjala sam noćima i danima da imam blizance i oni su sada tu.
Motiv za sve
Dok su sve moje drugarice želele da imaju decu kad budu spremne ja sam nekako oduvek mislila da sam na to odavno spremna. Želela sam da budem mlada mama. Jako sam to želela. U danima kada sam imala zdravstvenih poteškoća najviše me je zanimalo koliko će sve uticati na moje potomstvo. Lekari su govorili da ne treba da mislim o deci, da se zadovoljim samo svojim postojanjem. Objašnjavali su mi da je neizvesno da li ću ikada imati decu. Jedan čovek mi je rekao da se zamislim kakve to gene ću dati deci, kakve predispozicije i patnje mogu da im prenesem. Kako sam samo tad bila ljuta. Neki su rekli da sve prepustim Bogu. Nisu me pokolebali. Mnogi nisu verovali u moje materinstvo, ali ja oduvek jesam. Čvrsto sam se držala za svoje vizualizcije, ne slušajući ih. Deca su mi bila motiv za sve. Kada sam se školovala za učenje, kad sam radila na svom opstanku za život, za unapređivanje veština, za zarađivanje, za rad na sebi, za sve.
Nisam uspela da postanem mlada mama sa 25. Kad malo bolje razmislim to nije neuspeh. Moja deca su dobila mnogo bolju, unapređenu verziju mame. Dobili su majku koja svojim primerom i ljubavlju može da im bude bolji uzor od one koju bi dobili da su se ranije rodili. Majku koja ljubavlju menja svet, pretvara nemoguće u moguće.
Njihov tata je čovek koji zna da vrednuje ono što jesam, da me prihvati bez straha od sutra i onog što sam proživela, da me podržava, razume, prati i mnogo voli takvu kakva sam. Nešto me je od prvog susreta vezivalo za njega. Ljubav među nama se vremenom toliko umnožavala da smo je imali i za više osoba.
Oboje smo shvatili da je to to i da želimo decu. Zatrudnela sam prirodno i lako. Trudnoća je bila mirna i divna. Sećam se da sam kao mala devojčica stajala pred ogledalom i naduvala stomak imitirajući trudnoću. Nekako mi je stomak uvek bio asocijacija na majčinstvo.
Uživala sam svakom ćelijom, celim bićem u trudnoći. Moj voljeni mužić i ja smo satima pričali sa mojim stomačićem. Mazila sam svoj stomak i grlila ga stalno. Pričala sam i pevala sa blagom koje gajim u sebi. Neprocenjivo jak osećaj kada daješ život majušnim stvorenjima koje osetiš u sebi. Tek tad sam shvatila i osetila zašto trudnoću zovu “blagoslovenim stanjem“ i zašto su trudnice lepše u to vreme.
Novi život
Lako i brzo sam se porodila. Kad sam ih prvi put ugledala moj život više nije bio samo moj, već i njihov. Moj život je meni samoj postao vredniji. Počela sam da živim i za njih. Sa njima sve je dobilo puniji smisao. Dojila sam ih dugo bezuslovnom ljubavlju koju sam davala i primala, omađijana nekom natprirodnom drogom koju je život čuvao samo za takve trenutke.
Mislila sam da se neću mnogo promeniti kad postanem mama. Baš sam bila šašava. Postala sam potpuna žena sa drugačijim prioritetima i rasporedom korišćenja slobodnog vremena. Počela sam još više da cenim život, da se divim i zahvaljujem Bogu. Oo! Veliki si Bože moj. U nekom trenu sam se setila reči koje su mi se otele nemam pojma kako u podzemnoj crkvi Groba Majke Božije, onda kad sam bila na sedmom nebu na tom svetom mestu. Obećanje koje je kao kokica izletelo pravo iz mog srca pred grobovima praroditelja S. Joakima i Ane. Da, otišla sam ponovo na isto mesto al sa dokazima uslišenja mojih želja. Majka Božija me oduvek prati, čuva i vodi. Nju slavim ceo svoj život. Moja deca su dokaz njene blagodeti.
Moji blizanci podsećaju na mog brata i mene. Smešni su kao cirkus. Nadopunjuju se pogledima i svađama. Imaju taj čvrst prisan odnos, neke svoje kerefeke koje niko ne može da pomrsi. Muž i ja organizujemo svoje radno vreme tako da porodica ne trpi. Srećom imamo tu mogućnost i posao koji nam pruža ono što podmiruje naše potrebe.
Često smo u prirodi. Naša deca su kao i mi prirodnjaci. Učimo ih da budu snalažljivi, da se zadovoljavaju malim stavarima. Vodimo ih svuda sa sobom. Bake se bune što ih ne ostavljamo nekad kod njih da se nas dvoje odmorimo. Od čega da se odmorim? Od svoje dece? Trideset godina sam ih čekala i spremala se za njihov dolazak na ovaj svet.
Podstičemo kod njih kreativnost. Ne teram ih ni na šta.Trudim se da ih zainteresujem različitim aktivnostima kako bi svako od njih mogao da kanališe svoju energiju i kroz igru prikaže svoja interesovanja i potencijale. Onda podstičem razvoj sklonosti koje primećujemo kod njih. Radoznali su i svestrani, a tek što su druželjubivi. Obožavaju životinje. Skipi im je pravi drugar. Oni pričaju sa njim, gnjave ga, a on to prosto obožava. Rekla sam mužu da će kupovina psa biti pravi pogodak. Deca tako uče da brinu o drugim stvorenjima, o osećanjima bića koja ih okružuju i uče se empatiji. Baš pre neki dan mi muž reče da bismo pogrešili da nismo uzeli Skipija.
Njihovo detinjstvo je zdravo. Ljubav im muž i ja dokazujemo i pokazujemo kroz dela, kroz vreme provedeno sa njima, a ne poklonima. Mnogo su mazni. U školi su okej. Ne robujemo ničemu. Najbitnije mi je da steknu radne navike i da ništa ne bude na silu. Isto tako mi je važno da kod njih razvijam i taj emocionalni razvoj. Čini mi se da u tome uspevam. Vaspitanje je velika nauka. Zato sam vaspitavala i prevaspitavala sebe da bih mogla njih da vaspitam.
Muž i ja želimo još dece, pa ako se desi – desilo se. S Božijom pomoći su se ostvarile brojne vizualizacije i želje iz mog srce, materijalizovani u obliku ljubavi čoveka kome sam rodila blizance. Valjda je Gospod želeo da me nagradi i ja sam mu zahvalna na tome. I evo me sad tu. Imam najteži a i najlepši posao na svetu: 24/7 mama.
