Druženje sa kvalitetnom literaturom jača naše mentalne sposobnosti, opušta, budi emocije i empatiju, pomaže da se sakrijemo od svakodnevice i napunimo baterije, a još ako tu naviku delimo s dragim ljudima – eto prilike i za lepu komunikaciju i širenje pozitivnih vibracija.

Zdrav život – to je pitanje kvaliteta života. Zdrav vazduh, voda, hrana… Zdrava zemlja sa zdravom vegetacijom, florom i faunom. A zdrav čovek?

Svetska zdravstvena organizacija navodi da je zdravlje čoveka ne samo odsustvo bolesti i onesposobljenosti već i stanje fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja. Ima li u toj imperativno – idealističkoj definiciji prostora za definisanje kvaliteta ljudskog života i zdravlja ne samo kao odsustva patnje i stresa već i kao kulturno – emotivno – intelektualnog zadovoljenja? I gde je tu mesto čitanju i knjigama, koje su uz psa najbolji čovekov prijatelj, kako volimo da kažemo?

Knjige su – u to su se mnogi od nas nebrojeno puta uverili – i prozor u svet i put ka sebi, ali one su mogući i ostvarivi put jednih ka drugima, i zato čitanjem zdravi pojedinci podstiču i doprinose da i društvo bude zdravije. A to društvo znalo je da spaljuje knjige diskriminišući vrednosti ljudi, ali i spaljuje ljude zloupotrebljavajući tumačenje knjige.

Priroda je kreirala čoveka, a čovek može i sam da kreira. Tako je i mnogo pre Gutenberga ljudski rod stvorio pismo i pisanje iz različitih potreba boljeg organizovanja, nastojeći da iznađe solidnije vođenje životnih prilika; beležeći svoje raznovrsne porive i zapažanja, sačuvao je informacije, spoznaje i tvrdnje, što je kao zalog i baština kroz vreme postalo i ostalo uspostavljena nova vrednost.

Kažu da samo čovek od svih živih bića ume i može da se smeje. O tome bi se dalo diskutovati. Međutim, diskusija je izlišna pri tvrdnji da samo čovek ume da piše i čita s razumevanjem tih znakovnih simbola koje je jedini on osmislio, pa kažemo: Čovek sa knjigom – kako to ljudski izgleda. Ali..

Ko ne čita a čuje od drugih sadržaj knjige, može indirektno da uvidi i razume njenu vrednost. Ko čita skribomanske nesolidnosti i šund, treba da teži solidnim, pa i vrhunskim sadržajima. Ko čita solidne i vrhunske knjige, treba da to neguje i razvija zbog sebe samog, da bi se potvrdile vrednosti tih knjiga i autora, a i zato da bi „preneo vatru“ vrednosti ostalima. Knjiga nije tabu, nije fetiš – ona je konkretni ali i simboličko-metaforički izraz poriva i pregnuća kojim želimo sami sebi i jedni drugima reći da smo više od puke ploti, iako smo samo ravnopravni gosti ove planete. Naša duša i naš duh nalaze svoje stanište i u Gutenbergovoj galaksiji, gde  negujući kulturu čitanja bodrimo svoje zdravlje.